Medeni Mesec

[vuk_valcic]

„Medeni Mesec“ iz mog ugla

Ako činjenica da je film režirao majstor Goran Paskaljević nije dovoljna, ako vas ne zaintrigira da je to prvi film ikada napravljen u srpsko-albanskoj koprodukciji bez obzira da li je to nešto što vas raduje ili to osuđujete, ako niste deo ugrožene manjine koja redovno ide u bioskope ili niste osoba koja se često viđa na premijerama i sličnim prilikama, dozvolite da i ja pokušam da vas ubedim da je to film koji ne treba da propustite da pogledate, na premijeri u Sava Centru 24.11. ili kada vam se ukaže prilika nakon toga. Imate puno pravo da moj poziv uzmete sa velikom rezervom. Jedan razlog za to je jer sam ja potpuni kinematografski laik sa puno iskustva, nešto poput dobronamerne neznalice i moje mišljenje ne može biti dovoljan razlog da neko troši svoje vreme na neki poseban način. Drugi razlog je što sam i sam deo ekipa koja je učestvovala u pravljenju filma, da kažem tako, najšireg tima, bez ličnog pečata i uticaja na sam film, ali imam nekakav lični interes da film doživi svaku vrstu uspeha. Ipak, ako ste ikada glasali za političku partiju jer vam je neki političar nešto obećavao ili ukoliko ste kupili neku stvar kada su vam to preporučili proizvođač te stvari ili trgovac, nema posebnog razloga da ja na vas na isti način ne utičem, pak dosta iskrenije od pomenutih promotera, posebno od prvopomenutog.

Trebalo bi da pogledate taj film. Preporuka za to vam je reakacija publike u Veneciji na venecijanskom festivalu 5. septembra na svetskoj premijeri. Ovacije i oduševljenje koje je pokazala publika u Veneciji nakon projekcije filma pomalo i iznenađuju imajući na umu da se deo filma događa upravo u Italiji gde italijanska granična policija demonstrira represiju koju su i Srbi i Albanci i mnogi drugi građani iz politički istočne Evrope upoznali prilikom prilikom prelaska granice sa svojim bogatim, demokratskim susedima na kontinentu. Mada je ponekad razumljiva, ova represija je neretko izraz kaprica ili nervoze samih službenika, nepravedna i besmislena. Uprkos prethodno rečenom, italijanski mediji i kritičari su se nadmetali u veličanju filma, nazivajući ga velikim ostvarenjem, remek delom, najznačajnijm filmom viđenim ove godine u Veneciji... Mada nema zvaničnog laureata koji to može da potvrdi kako je film na festivalu autorskog filma „Dani autora“, a ne u takmičarskoj konkurenciji Festivala, jasno je da to i jeste bio najznačajniji film prikazan ove godine u Veneciji i to u konkurenciji filmova sa daleko većim budžetom. I zato bi trebali da gledate „Medeni Mesec“, da vas podseti kako previše moći uvek učini da ljudi počnu da je kapriciozno koriste.

Nakon publike u Veneciji, da bi trebali da pogledate taj film rekle su i komisije festivala u San Sebastijanu i Solunu i što je makar toliko važno, publika na tim festivalima. Nekoliko dana pre beogradske premijere filma „Medeni Mesec“, Goran Paskaljević je u Solunu dobio nagradu za doprinos filmu ili za životno delo, a nakon toga je i Solunska filmska publika rekla da joj se dopada film i dodelila mu nagradu publike. Kako je film rađen u koprodukciji i prati jedan albanski i jedan srpski par, ni najzlobniji jezik ne može reći da to Grci pristrasno daju priznanja srpskom filmu zbog prevelike bratske ljubavi. Koliko solunska bioskopska publika poznaje filmsku umetnost najbolje govori da su na retrospektivi filmova Gorana Paskaljevića, na projekcijama filmova starih više godina, bila puna bioskopska sedišta, a da se sedelo i po stepenicama. Nas već impresionira činjenica da postoji solunska bioskopska publika i možemo samo da se pitamo gde je nestala beogradska. Vi možete da se pitate šta se dopalo solunskoj publici, a to ćete najbolje saznati tako što ćete pogledati film „Medeni Mesec“.

Poseban razlog da pogledate film „Medeni Mesec“ je prilika da pogledate kroz jednu od „gvozdenih zavesa“ koje su okačene svugde po Evropi i svetu, naizgled više ranije no sada. Ova zavesa kroz koju ćete moći pogledati je posebno naša, srpska. Pogled kroz tu zavesu prikazaće neočekivanu sliku Albanije, koliko sličnosti ta zemlja ima sa našom, njihov narod sa našim i pokazaće se neočekivano kao slika u ogledalu, mada sa nekih desetak ili više godina zakašnjenja. Ipak, nepogrešivo ćete prepoznati u Albaniji Srbiju devedesetih, više sličnosti nego razlika, uključujući i najveću da je i njima Kosovo pre svega problem. Poruka koju građani Albanije i Srbije mogu poslati međusobno jedni drugima možda je najači razlog da pogledate „Medeni Mesec“ i zaista ogroman doprinos tog filma, a mi samo treba da se potrudimo da tu poruku, kao neke druge pre, ne propustimo i da se nadamo da ima ko i sa druge strane da tu poruku čuje.

Čudno je da su najveća životne poruke uvek jednostavne, aktuelne i svevremenske u isto vreme. Važe uvek i nikada ne zastarevaju, a mogu se izgovoriti u dahu, ko ume da ih kaže. Goran Paskaljević to sigurno ume, na svoj način, na filmu. Ali u tome sigurno nije jedini. „Medeni Mesec“ pogađa lakoćom kojom te poruke saopštava. Nema napora, tek nekoliko teških scena, ali mu na kraju neće nedostajati, kako sam kaže, balkanske osečajnosti i iracionalnosti. Prisustvao sam razgovoru Paskaljevića sa studentima u Solunu i tada nazreo koliko nadahnuća postoji u Paskaljevićevim delima, kako nastaju postepeno, kako se menjaju tokom snimanja, kako uče od života. Umetnička dela Gorana Paskaljevića ne nastaju iz milionskih budžeta i nisu industrijski produkti, već su kreacije slobodnog uma, nesputane mašte i sinergije nadahnuća celokupnog tima koji radi na filmu. Tako je nastao i „Medeni Mesec“ i zato ga treba pogledati.

Interesantno je kako se na neobičan način film ogleda u stvarnosti, a stvarnost u filmu. Srpski i albanski par nikada ne sreću i da njihove priče, osim onih sličnosti koje gledaoci smeju i umeju da prepoznaju, nisu povezane. Parovi se nikada ne sreću. Paskaljević ostavlja dosta prostora da i sam gledalac zamisli svoj kraj, pa nam sam život nudi jedan. Kako je film sniman na različitim lokacijama u Albaniji i Srbiji, a glumačke ekipe iz te dve zemlje nikada nisu u istom kadru, ni sami glumački parovi se nikada nisu upoznali. Simbolično je skoro do banalnosti što je upravo Italija, u ovom slučaju Venecija mesto gde su se ove dve ekipe prvi put srele i upoznale, a nakon gledanja filma i samim gledanjem filma, zbližile. Ako želite, sreli su se u Evropi i mada se ova poruka zaista može učiniti banalnom, voleo bih da nije i da je na kraju upravo težnja ka Evropi ta koja će nas povezati. Sada kada razmišljam o Evropi, želim da zaboravim onu Evropu koja nas na granicama provera, vraća i ponižava, a da razmišljam o onoj koja nas spaja i miri, gde se ljudi osećaju ponosni što su pripadnici nacije kojoj pripadaju, što su Evropljani, što su ljudi. Zaista želim u to da poverujem.

Setio sam se još jedne okolnosti koju sam nepravedno izostavio. Mladi albanski glumac nikada nije bio van granica svoje zemlje sve do dana kada je zahvaljujući filmu Gorana Paskaljevića dobio priliku da se pojavi na venecijanskom festivalu. Taj put u Italiju omogućio mu je da sretne svoju sestru koju nije video više od petnaest godina. Pa neka neko kaže da Paskaljević bilo gde preterao kada je snimio Medeni Mesec.

Vuk Valcic